Shvatim onda da nas je Allah dž.š stvorio sa monogo iskušenja, ali ni jedno od njih nije preteško za covjeka, inače mu ga Allah ne bi slao. Dunjaluk je prepun iskušenja, bola i patnje. Puno puta me to iskušenje posjetilo i uspjevalo me zavarati. Puno puta sam se dovela u situaciju da više ne znam koja je svrha mog namaza I vjerovanja. Bilo je to prije nego mi je hidžab uokvirio lice. Prije nego se najsretniji dan mog života desio, bio je to drugi septembar 2010 godine, što ne mogu reći za preostalih 18 koje sam provela u nekom polu-vjerovanju, nije to bilo srcem bilo je to eto ja sam kćerka nekoga ko vjeruje pa je i meni dužnost da klanjam postim iako n
ikada nisam dolazila u sumnju da preispitam postojanje Gospodara elhamdulillah. U periodu prije hidžaba bila sam najveće razočaranje svojih roditelja- posebno oca. Toliko puta mi je pomenuo hidžab da sada kada razmišljam ljuta sam na sebe jer sam ga toliko razočarala. Bila sam najveće razočaranje svoga oca, ja kao najstarija kćer od petoro djece, ja sam trebala biti uzor svom bratu i sestrama, po ponašanju o poslušnosti. Ali u tome me zamijenila mlađa sestra, krenula je u medresu i pokrila se. – elhamudlillah
Bila sam ponosna na nju, ali bijesna na sebe. Pod uticajem ostatka porodice na hidžab do tada nisam ni pomišljala, bio je na crnoj listi mog života. Bilo mi je dobro u mojoj koži i mom životu. Imala sam sve, sve sem Allahovog zadovoljstva, ljubavi roditelja i islama, sve ostalo- šta god da je spadalo u tu grupu bilo je dio mene.
Gledajući sestru kako pravi hidžab i s ponosom odlazi u šetnju razmišljala sam o sebi i za mene do tada neoborivim dokazima zašto ja ne bih nosila hidžab.
Razmišljala sam kako sam ja, pala duboko u zamku dunjaluka i kako se moram iščupati iz toga. Sutradan je bio moj prvi radni dan, zbog uzbuđenja nisam nešto ni spavala te su misli same navirale, zaspala sam sa prelijepom idejom….
Svanuo je taj 2. septembar 2010 godine, uzbuđeno sam se pripremala za svoj prvi dan na poslu. Pošto sam se propisno oblačila nije mi bilo neobično uzeti svoju tuniku hlače i baletanke, ali ovaj put nešto nije bilo po kalupu, za to se kalup tek trebao da stvori. Moj hidžab. To jutro sam se pokrila i sišla do mame. Jedna noć razmišljanja promijenila je sve, promijenila mi je život. Preko noći sam postala neko drugi. Težila sam za boljim i onim što je prihvatljivije i sigurnije za mene i moju porodicu. Napokon sam ostavila ostale po strani.
Naravno, o radosti svojih roditelja, kolačima i ostalim veselim stvarima ne moram pričati. Shvatilasam da je jedino Allah taj koji će me zaštititi a zašto bi me zaštitio kada mu nisam bila pokorna. Sada sam tu zaštitu i ja dobila.
Možda moj sastav nije baš najbolji izbor za vašu tewmu ali ja znam da sam sebe zaštitila od mnogo čega ružnog stavivši hidžab koji i sada ponosno uzdignute glave nosim.
Nema komentara:
Objavi komentar